Cetinje :: Moj grad

Drugarstvo koje traje

Posted on 21. Jun, 2017 by Vesko Pejović in Iz kulture

Generacija maturanata Gimnazije na Cetinju, školska 1966/67 godina, proslavila je veliki praznik- 50 godina mature.

Susret maturanata zakazan za 20. jun ispred Gimnazije, počeo je veselo, ali pomalo i sa sjetom. Mnogi od nas nijesu više živi i sa tugom smo ih se sjetili…

Na trenutak smo bili mlađi 50 godina, u mislima su djevojke bile opet u crnim keceljama, sa zebnjom smo svi čekali školsko zvono. Fotografisali smo se i otišli na Lovćen gdje je počeo naš praznični program – šetnja, ručak, a ,,finale,, je bila večera u Hotelu ,,Grand,, uz muziku…

Sjećali smo se svega, divnih profesora, njihovog odnosa prema nama, znanja koje su nam pružili i koje nam je trasiralo put za dalji, akademski život.

Naša generacija je dala nekoliko ljekara, profesora, pravnika, inženjera, akademika… Ali, kako ni prije 50 godina nijesmo vodili računa ko od nas ima više ili manje, bili smo jednaki, bez prezenatacija spoljnih efekata koje su dovele do nekog novog doba  i do nekih ,,novih klinaca,, koji cijene sasvim druge stvari… Nama je bilo važno da smo skupa, da se družimo, saslušamo jedni druge… Mi smo bili generacija koja se  pomagala, uvažavala.

Tadašnja gimnazija i njeni profesori su nam pružili veliko znanje. Pamtili smo predavanja vrsnih profesora i ona su u nama rađala znatiželju…

Nekad su programi bili preopširni, ali su davali veliko obrazovanje. Kad smo otišli u velike gradove, da upišemo fakultete, naše obrazovanje se nimalo nije razlikovalo od obrazovanja naših kolega iz tih gradova. Možda jedino u muzici. Što se ozbiljne muzike  tiče mi smo znali teoriju, a oni su već išli na koncerte i u operu… A i što se savremene tiče – mi smo slušali italijanske kancone, jedva čekali San Remo, a oni su več slušali Bitlse…

Današnje generacije brže dođu do informacija, ali se čini da nemaju znanja koje smo mi imali na kraju školovanja u gimnaziji (ili svako svoju generaciju glorifikuje i smatra je najboljom u svemu). Mi smo svi odreda imali odgovornost, a sistem vrijednosti je bio sasvim drugačiji, ili je sad potpuno izgubljen… Cijenili smo jedni druge po znanju, vaspitanju koje smo stekli u svojim kućama, ali i u školi, i ono je bilo garant za sve naše dalje uspjehe.

Na pozivnici za naše okupljanje i proslavu 50 godina mature je pisalo:

-Nekad nam se ova godišnjica činila nevjerovatnom, srećni smo što smo je dočekali, te nemoj dozvoliti da prođe bez tebe.

I tako će i dalje biti, po našem dogovoru sklopljenom prije više decenija, ko god se zatekne na Cetinju 20. juna družiće se…

To smo potvrdili i na kraju ove proslave, naše druženje se nastavlja, jer naše drugarstvo traje.

Maja Martinović Kršić